Oblasti

Iako se ne osnovnim studijama ne izučava kao posebna disciplina, bankarsko pravo obuhvata jako široku, staru (nastanak je vezan za nastanak novca, danas je ta oblast proširena i na hartije od vrednosti) i učestalu oblast pravne regulacije, sa tendencijom dodatnog širenja. To je razumljivo, s obzirom na uticaj i važnost banaka u poslovnom svetu danas. Bankarsko pravo obuhvata regulaciju u oblasti statike banaka, koja podrazumeva osnivanje, nadzor i kontrolu, statusni momenat i gašenje banaka, kao i regulaciju u oblasti dinamike banaka, ili bankarske polsove. Bankarski poslovi oličeni su u svakodnevnim poslovima banke, koji su rezervisani samo za banke i samim tim čine primarnu delatnost banke (Ugovor o kreditu, depozitni poslovi), kao i poslovima koji se mogu obavljati u okviru drugih, najčešče finansijskih organizacija, ali je sve češća praksa da ove poslove obavljaju i banke (parabankarski poslovi), ili da se oni obavljaju posredstvom banke.

U skladu sa udelom u modernom poslovanju, banke predstavljaju izuzetno moćne, važne i logistički napredne organizacije. Takvim ih je učinila potreba da se zaštite od nesavesnih klijenata, ali i neiscrpna potreba za novim profitom. S tim u vezi, nekada se banke nađu u poziciji žrtve u odnosu na najčešće neodgovorne klijente, ili klijente koji su u oskudici, ali često se te uloge i zamene. Da je navedena tvrdnja tačna, najbolje svedoči poseban zakon (Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga), koji je donet u oblasti odnosa fizičkih lica u ulozi klijenata sa bankom. Razume se, ovaj zakon štiti, ili bi bar tako trebalo da bude, klijente od poslovanja banaka, s obzirom na to da je reč o ekonomski slabijoj strani. Banke su u svojoj zaštiti, imajući u vidu finasijski i organizacioni momenata, najčešće same sebi dovoljne pa lucidnim rešenjima, relativno lako zaštite svoje pozicije koje nisu uvek opravdano ugrožene.

Poresko pravo je složen sistem normi koji obuhvata poznavanje upravnih, kompanijskih, međunarodnopravnih i posebnih, poreskoimovinskih propisa. Izučava složeni odnos između poreskog poverioca – države, i poreskog obveznika – fizičkog ili pravnog lica. Izvori poreskog prava su zakoni, uredbe i pravilnici, ali i mišljenja ministarstva koja, iako formalno neobavezujuća, u ovoj oblasti imaju veliki značaj.

Poresko savetovanje predstavlja nivelaciju opšteg (državnog, društvenog) interesa i pojedinačnog. Poznavanje propisa iz oblasti Poreskog prava omogućava suptilno i rafinisano usmeravanje poslovanja jednog privrednog subjekta, koje izvesno dovodi do ogromnih ušteda izborom adekvatnog poreskog režima, ili modela, kao i sprečavanja eventualnih sankcija za propuštanje poreskih obaveza. Svakako, tako da izigravanje zakona bude u potpunosti izbegnuto. Poresko savetovanje je posebno važno prilikom pokretanja biznisa jer privredni subjekt mora biti upoznat sa obavezama koje ga očekuju kako bi mogao da planira i predviđa poslovni rezultat.

Kompanijsko je jedno od modernijih samostalnih pravnih disciplina, ranije se izučavala u okviru privrednog prava, ali je s obzirom na vrtoglavi razvoj globalnog tržišta i pre svega potrebe za kompleksnijom organizacijom privrednih društava postala samostalna disciplina. Izučava statiku privrednih društava, u osnovi, nastanak, status, formu, odnose unutar i van privrednog društva i prestanak privrednog društva (stečaj).

Kako je objašnjeno, globalno tržište, nastalo najviše zahvaljujući internetu, dovelo je do povećanja prometa robe i usluga, što je dalje dovelo do nastanka ogromnih korporacija, od kojih je veliki udeo onih multinacionalnih, koje je potrebno pravno valjano osnovati, regulisati i sa aspekta forme, statusa i sa aspekta brojnih i kompleksnih odnosa. Velike korporacije uticale su na razvoj niza manjih privrednih društava, sa najrazličitijim potrebama. Raznalikost potreba se naravno odrazlia i na zakonsku regulativu, pa je prilikom osnivanja privrednog društva, pre svega potrebno izabrati adekvatnu formu (poput izbora poreskog modela, sa kojim je ovaj izbor u direktnoj vezi) i to zavisno od delatnosti, obima posla, tendencije širenja na strana tržišta, što ovu granu prava čini višestruko važnom oblašću za celokupno poslovanje privrednog društva.

-

Menično i čekovno pravo se izučava u okviru trgovinskog prava. Ček i menica su hartije od vrednosti, jedine regulisane posebnim zakonima, pa je jasno zašto iz određene perspektive mogu biti definisane u posebnu celinu, iako to suštinski nisu. Kako je pravo hartija od vrednosti vezano za niz najrazličitijih isprava, mnogi zakoni izbegavaju da definišu hartije od vrednosti. Naš Zakon o obligacionim odnosima definiše hartije od vrednosti, prema kome su hartije od vrednosti „Pismene isprave kojima se njihov izdavalac obavezuje da ispuni obavezu upisanu na tim ispravama njihovim zakonitim imaocima.“

Menica i ček, su isprave koje imaju višestruku funkciju koja može varirati zavisno od načina na koje su popunjene i emitovane. Njihov značaj je veliki, ne samo zbog toga što su sredstva plaćanja, kreditiranja, obezbeđenja, već njima treba pažljivo baratati, jer procesnopravno imaju jako dejstvo, njihova osobina formalnosti i apstraktnosti – izolovanosti od glavnog posla (menica), kao i osobina negocijabilnosti – olakšane prenosivosti (jer se prenosom hartije, prenose i prava sadržana u njoj), mogu dovesti do niza negativnih imovinskopravnih posledica. Sa druge strane, kod ispravnog korišćenja, menica i ček mogu imati široku upotrebnu vrednost.

Ovom pravnom disciplinom, tj. njenim normama štiti se intelektualno stvaralaštvo ljudskog bića, kao jedinog kome je ono svojstveno, te koje ga razlikuje od ostalih živih stvorenja koja nastanjuju našu planetu, pa je samim tim predmet njene zaštite nematerijalnog karaktera. Pod pravom intelektualne svojine podrazumevamo nekoliko pravnih grana ili potcelina. Prvu potcelinu čine autorsko i srodna prava, a drugu pravo industrijske svojine. Ove potceline čine pravo intelektualne svojine u objektivnom smislu. Dakle, tu pre svega mislimo na načela, institute kao i norme tj. pravila na kojima počiva celokupna oblast prava intelektualne svojine odnosno kojima je ova oblast uređena. S druge strane, kada govorimo o subjektivnom pojmu prava intelektualne svojine, onda imamo na umu ona pravna ovlaščenja koja se određenom subjektu garantuju pojedinačnim pravnim normama tj. objektivnim pravom intelektualne svojine. U prilog bogatstvu ove oblasti svedoči i dalja podela navedenih potcelina na pravo interpretatora, proizvođača fonograma, zatim videograma, emisije, baze podataka, kao i na pravo prvog izdavača slobodnog dela, te pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu, a kada govorimo o srodnim pravima, odnosno na patentno pravo, pravo žiga, te zaštite dizajna, zatim oznake geografskog porekla, topografije integrisanog kola, kao i na pravo zaštite biljne sorte, a u kom slučaju govorimo o podeli prava industrijske svojine.

Kao što je već rečeno, predmet zaštite prava intelektualne svojine jeste proizvod ljudskog duha. Njegovim normama štiti se najpre pravo autora, pronalazača ili inovatora da kao takvi budu označeni u pogledu stvorenog dela, kreacije, tehničkog rešenja nekog problema i sl. Istovremeno se ovim normama garantuje nosiocima subjektivnih prava da prisvajaju materijalnu dobit upotrebom rezultata njihovog intelektualnog rada od strane zainteresovanih članova ljudske zajednice, a što znači da samo oni ili lica koja oni ovlaste, imaju pravo da privredno eksploatišu proizvode svog duhovnog angažmana. Time se na kraju krajeva tvorci iznova, ali i ostali članovi uže ili šire zajednice, podstiču da stvaraju, kreiraju, pronalaze rešenja kojima se olakšava svakodnevni ljudski život, a čime se unapređuje kvalitet istog, zatim prevazilaze manji ili veći problemi sa kojima se susrećemo, te samim tim čovečanstvo napreduje i na sveopštem planu.

-

Pravo osiguranja je jako kompleksna i specifična disciplina Trgovinskog prava. Iako bazično proizilazi iz obligacionog ugovora o osiguranju, posao osiguranja treba razlikovati od ovog ugovora, jer je delatnost osiguranja daleko širi pojam, regulisan posebnim Zakonom o osiguranju. Osiguranje se vezuje za odgovoran pristup, što svakako i jeste tako. Posmatrano kroz prizmu Ugovor o osiguranju, koji jeste osnova posla osiguranja, mora se imati u vidu da je taj ugovor aleatornog karaktera, što poziva na dodatni oprez.

Iako osiguranje nosi izvesne benefite, treba biti obazriv s obzirom na varijacije ovog posla. Takođe, vrlo je važno voditi računa o svim faktorima, imajući u vidu karakter osiguranja. Često neetičko postupanje osiguravajućih društava, ali i osiguranika, pa čak i ne tako retkih prevarnih radnji, doveli su oblasti osiguranja, kao kranje racionalan institut, na polje rizičnog posla. Osiguranje, zaštićeno odredbama Zakona o osiguranju i Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbama Krivičnog zakonika u poslednjoj liniji svakako nije rizičan posao i ne treba da bude. Međutim, pogrešna interpretacija odredbi ugovora lako može dovesti u zabludu. Takođe recionalna, ali ne uvek etička potreba osiguravača da izbegne ispunjenje ugovorne obaveze u pojedinim vidovima osiguranja, predstavlja dodatni rizik od koga se treba zaštiti. Svakako jedna od oblasti koja procentualno izaziva najviše kontroverzi i sporova, o čemu svedoči potreba za regulacijom u oblasti Krivičnog prava, pa joj treba pristupiti sa najvišim stepenom pravne preciznosti.

Spoljna trgovina iz ugla zemalja koje su ranije usvojile kapitalistički poslovni sistem, ne razlikuje se puno u odnosu na unutrašnju trgovinu, s obzirom da su se tržišni mehanizmi i vrednosti sa spoljnotrgovinskog poslovanja preneli na unutrašnju trgovinu. Potpuno drugačije je iz ugla zemalja koje su u fazi tranzicije ka kapitalističkom modelu. Spoljna trgovina obuhvata pravne norme kojima se uređuju pravni položaj subjekata spoljnotrgovinskog prometa i pravni odnosi izmedju organa državne uprave i domaćih i stranih pravnih i fizickih lica u vezi sa međunarodnom razmenom robe i usluga. Kako je uočljivo, sa aspekta subjekata (država, međunarodne organizacije – Evropska unija, OUN, Međunarodne finansijske organizacije), kao i regulacije (akti subjekata spoljnotrgovinskog poslovanja), jasno je zašto je spoljna trgovina, predmet posebnog izučavanja u odnosu na unutrašnju trgovinu.

Potreba za regulacijom u ovoj oblasti, nastaje iz razloga nužnosti spoljnotrgovinskog poslovanja. Nijedna zamlja nije sama sebi dovoljna. U modernim uslovima, potreba čoveka uvek prevazilazi ponudu proizvoda i usluga sa tržišta samo jedne zemlje.Uočljive su tendencije napretka globalne trgovine, koja će u budućnosti možda umanjiti značaj spoljne trgovine, međutim trenutno je spoljna trgovina globalno jako važan faktor. Otuda tendncija svake države (kada nastupa kao nosilac ovlaščenja, a ne kao ravnopravni trgovački subjekt) da stvori što bolje i povoljnije uslove za poslovanje (nrp. stvaranjem pravnih okvira i ekonomskih institucija, zaključivanjem međunarodnih sporazuma), pod okriljem međunarodnih organizacija koje u poziciji suverena imaju za cilj harmonizaciju spoljnotrgovinskog poslovanja.

Radno pravo je naziv za skup normi kojima se uređuje nastanak, sadržina i prestanak radnog odnosa, kao i pravni položaj subjekata radnog prava (poslodavaca i zaposlenih). Sadržinu radnog odnosa predstavljaju prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih, propisani zakonom. Ova prava i obaveze mogu biti individualna i kolektivna. U početku svog razvoja radno pravo je regulisalo individualne odnose između poslodavaca i zaposlenih. Vremenom je radno pravo počelo regulisati i odnose između poslodavaca i sindikata, koji se smatraju kolektivnim odnosima. Postoji više zakona koji regulišu ovu oblast, svakako najznačajniji među njima, jeste Zakon o radu, koji predstavlja opšti propis. Ostali zakoni bliže određuju pojedina pitanja radnog prava. Neki od njih su: Zakon o državnim službenicima i nameštenicima, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu i drugi.

Radno pravo je jedna od najmlađih grana prava. Razvijalo se na ideji da se zaštite radnici, jer se često dešavalo da poslodavci zloupotrebljavaju svoj dominantni položaj. Njegov značaj proizilazi iz posebne važnosti i složenosti radnih odnosa i taj značaj nije samo pravne, već i ekonomske, sociološke i druge prirode. Pravni značaj se ogleda u uređivanju normi iz oblasti radnih odnosa: zasnivanje radnog odnosa, prava i obaveze koje iz njega proističu i prestanak tog istog odnosa. Društveno-ekonomski njegov značaj se odnosi na to da je rad izvor zarade i da se time zadovoljavaju ljudske potrebe.

Saobraćajno pravo je jedna od društveno najvažnijih disciplina trgovinskog prava. Opšte posmatrano sabraćajno pravo, sa jedne strane čine sve norme kojer regulišu saobraćajnu aktivnost (komunikaciju – informacije, vesti, obaveštenja) , a sa druge strane norme koje regulišu odnose u saobraćaju (transport – prevoz ljudi i robe). S tim u vezi saobraćajnim pravom obuhaćene su sve radnje i odnosi vezane za delatnost javnog saobraćaja (drumski - kopneni, vazdušni, vodeni, železnički, kombinovani). Saobraćaj se sveukopno može posmatrati i kao aktivnost usmerena na savlađivanje vremenske, prostorne i komercijalne udaljenosti između sirovinskih i proizvodnih centara i mesta za potrošnju dobara.

S obzirom na važnost i rasprostranjenost saobraćaja, bez koga bi život i poslovanje bili nezamislivi iz perspektive sadašnjosti, regulacija u ovoj oblasti je od velike važnosti. Otežavajuća okolnost u pravnoj regulaciji saobraćaja, predstavlja činjenica da je saobraćaj u oblasti u kojoj se od uvek pojavljuju nova i savršenija naučno tehnička i tehnološka dostignuća i inovacije, koja zahtevaju drugačiji pristup. Posebno je regulacija u sveri poslovnog prava bitna, na šta ukazuje postojanje transportnih klauzula (inkoterms pravila – Incoterms), koje radi olakšanja spoljnotrgovinskog prometa izdaje Međunarodna trgovinska komora u Parizu.

Stvarno pravo je grana prava koja u objektivnom smislu predstavlja celinu opštih pravnih normi kojima se uređuju subjektivna stvarna prava, tj. prava koja za svoj predmet imaju stvar, te čija je suština u tome što njihovom imaocu omogućavaju neposrednu pravnu vlast na stvari (u tom smislu pomenimo pravo držanja, korišćenja i raspolaganja stvarju), a trećim licima nameću obavezu odgovarajućeg ponašanja u odnosu na 9890-[predmetnu stvar, zbog čega se i kaže da stvarna prava deluju prema svima."Kad imaš vlastitu zemlju, svoga vlastitog konja, ili koju bilo drugu stvar kojoj si vlasnik, svak je dužan to tvoje pravo vlaštine priznati, poštovati i ostaviti te da ga, u zakonitim granicama, mirno i u potpunoj slobodi uživaš." - član 870. Opšteg imovinskog zakonika za Crnu Goru iz 1888. godine autora Valtazara Bogišića.Vrste stvarnih prava su ograničene te je i njihova sadržina određena zakonom. U svakodnevnom životu najčešće se susrećemo sa pravom svojine kao glavnim stvarnim pravom. No, ništa manji značaj nemaju ni pravo zakupa, pravo službenosti, ručna zaloga odnosno založno pravo na pokretnim stvarima, pravo građenja, zatim zakonsko pravo preče kupovine, kao ni hipoteka tj. založno pravo na nepokretnostima, posluga niti stanarsko pravo.

Stvarno pravo, tj. njegove potceline u kojima se ispoljavaju osnovne karakteristike stvarnog prava, te među kojima se naročito ističe institut svojine, naročito dolazi do izražaja u savremenim uslovima tržišne ekonomije pod kojima danas posluju gotovo sve države sveta ili makar one koje važe za naprednije, a na čijim tržištima, ali i u međusobnom poslovanju različitih međunarodnih subjekata, pomenuta pravila poslovanja važe, te je u tom smislu ogroman značaj stvarnog prava ne samo za ekonomije pojedinačnih država već i globalno. Koliki je značaj stvarnog prava svedoči i to što se i kvalitet lične slobode pojedinca gotovo poistovećuje sa garancijama da mu svojina neće niti može protivpravno biti oduzeta, pa se kaže da slobodan ne može biti onaj čovek koji slobodno ne uživa vlastitu svojinu.

„Trgovinsko pravo je samostalna grana prava koja izučava pravne propise u vezi sa pravnim poslovima koje privredni subjekti zaključuju u međusobnim odnosima.“ Pod pravnim poslovim trgovinsko pravo objedinjuje, ugovore u privredi (ugovorno pravo, u koje spada i pravo osiguranja), bankarske poslove, kao i pojedinačne hartije od vrednosti (menično i čekovno pravo), koje emituju privredni subjekti. Termin privredno pravo, je kolokvijalno posmatrano sinonim za trgovinsko pravo, i dugo je bio korišćen za pojam trgovinskog ili trgovačkog prava, međutim zbog promene tržišnog modela, zamenio ga je pojam trgovinskog prava kao tipološki adekvatniji. Prirodno širenje trgovinskog prava, s obzirom na tržišne okolnosti, dovelo je do toga, da ono predstavlja dominatnu sveru još uvek neinstitucijalizovane oblasti, poslovnog prava.

Značaj trgovinsko prava je od nemerljivog značaja. Istorijski gledano, od trenutka nastanka prvog novca, pa do danas, čini se da je iz perspektive momenta u kome se posmatra značaj trgovinskog prava uvek bio ogroman, kao i da se uvek širio. Važi za jednu od najdinamičnijih grana prava, zbog brzine prometa i inovacija koje sa sobom nosi. U uslovima izuzetno formalne trgovine, kakva danas postoji i sa aspekta tendencije da svaki promet robe i usluga bude transparentan i praćen (što i tek kako ima svoje vrednosno uporište), jako je važno stručno i pravno precizno, jednom rečju odgovorno poslovati. Kako se privreda razvija, tako se sve više javlja potreba za dubljom specijalizacijom u svim segmentima poslovanja, a jedan od najvažnijih (s obzirom da je pouzdanost jedna od najbitnijih vrednosti u modernom poslovanju) je zasigurno pravni segment.

Turističko pravo je naizgled najuža oblast od svih navedenih u ovoj klasifikaciji, najviše zbog toga što samostalno obuhvata svega par ugovora koji čine celokupnu materiju turističkog prava. U pravnoj nauci, je lepo uočeno da se turističke usluge javljaju ne samo u oblasti ugostiteljstva, već i u oblasti saobraćaja, osiguranja, trgovine, bankarstva. Kao najučljiviji primeri širene turizma, a onda i turističkog prava, su najrazličitije oblasti, počevši od onih osnovnih usluga, kao što su ugostiteljske, turističko - agencijske usluge, turistička putovanja, preko izvedenih turističkih usluga, kao što su kongresni i zdravstveno-rekreativni turizam, do onih jako specifičnih, kao što su safari, sportski lov i ribolov, usluga čuvanja i održavanja plovila, iznajmljivanje motornih vozila i plovila, pružanje usluga igara na sreću idr. Tako posmatrano, turističko pravo, svakako nije uska oblast i ona podrazumeva posredovanje izvesnog, pre svega pravnog znanja u kompatibilnim oblastima.

Gotovo da je u ovoj oblasti potrebno najmanje govoriti o važnosti regulacije, budući na aktuelnosti vezane za turizam. Naime, reč je o jako kompleksnim odnosima, vrlo često sa nepoznatim subjektima, koji se ne realizuju promptno, već se obaveza plaćanja njačešće određuje u obrocima (ratama), poslovi se odvijaju na velikoj prostornoj distanci (što se ispostavlja se i pored modernih sredstava komunikacije i dalje javlja kao veliki problem), neki od ovih odnosa su aleatornog karaktera, što ih čini profitabilnijim, ali i istovremeno i rizičnijim. Iz ugla celokupne privrede, verovatno najnerazvijenija oblast na ovim prostorima. Predmet velikog broja sporova i kontroverzi, koji se adekvatnim i stručnim pristupom svakako mogu predvideti, a potom i izbeći.

-

-

-